Bordoška doga

Bordoška doga - U vreme Gastona Febusa, u srednjem veku, u Francuskoj se govorilo o dva tipa doge, od kojih je Alan Votre, ili pas kasapina, predak doge Bordoa. Zvali su ga "turski pas", bez sumnje po uspomeni na daleko poreklo tog borbenog i lovačkog psa, koji je bio obučen da bi se borio protiv medveda, bikova i drugih pasa

Kasnije, doga više nije korišćena u lovu, već su joj namenili čuvanje kuća - pre svega, kuća mesara i dvoraca. Ubrzo zatim, umalo da pas nestane. Po rečima Pola Menjina, pas je bio gotovo iščezao iz oblasti Bordoa krajem 19. veka.

U novije vreme, bordoška doga ponovo počinje da se razvija. Čudno je, međutim, da ga Britanci ne priznaju za rasu, već ga smatraju običnom varijantom bulmastifa. Nikada nije spontano agresivan, vezan je za svog gospodara i prekomerno mu je privržen.

Blag je i posebno strpljiv sa decom, koju mnogo voli. Prezire samoću i neaktivnost. Kršnog, mišićavog, ali harmonično građenog tela, bordoška doga ima veliku i dosta kratku glavu, prepunu bora, ćoškastu i široku, donju vilicu koja je blago izbačena, gornja usna prekriva donju, oči su kose, veoma razmaknute, boje lešnika ili tamno smeđe, male uši su mu spuštene, malo uzdignute u korenu, tamnije od tela.

Vrat je skoro cilindričan i kratak. Grudni koš je snažan i dubok, leđa prava, široka i mišićava, a stomak dobro uzdignut. Rep je jak u korenu, istanjen na vrhu, okrenut ka dole.

Dlaka je kratka, glatka i tanka, posebno je nežna za milovanje, a boja joj je riđa ili boje mahagonije, sa crvenom ili crnom dobro naglašenom maskom. Dopuštene su, međutim, bele mrlje slabo raširene na grudima i na nogama.

Mala glava, preterani ili nedovoljan prognatizam, šiljata ili suviše duga njuška, stražnji prsti na zadnjim šapama smatraju se nedostacima; raznobojne oči i ikričave mrlje na kapcima su eliminatorni.

Istorija

Bordoška doga pripada najstarijim psima Francuske i možda ide unazad do alano pasa (srednjevekovni dogoliki psi bele ili sive dlake ), pre svega od hvatača divljih svinja ("saupacker"), o kojima u 14. veku Gaston Phebus, grof od Fox-a, u svom delu "Knjiga o lovu" napisao ... "drži svoj plen bolje nego tri hrta"...

Naziv doge javlja se krajem 14. veka. Sredinom 19. veka su ove nekadašnje doge bile cenjene gotovo još samo u Akvitaniji. 

Upotrebljavali su se za lov krupne divljači (divlja svinja), za borbu (često po utvrđenim pravilima) za čuvanje kuća i goveda i kao i pomoćnik u bitkama.

Prva francuska izložba pasa održana je 1863. u "Jardin d'Acclimitation". Bordoške doge su izložene pod današnjim imenom. U genezi današnje doge su učestvovali različiti tipovi: tuluški, pariški, bordoški. . .

Za vreme rata (1939-1945.), rasa je veoma stradala, tako da je posle rata takoreći bila izgubljena. Po rečima Pola Menjina, Bordoška doga je bio gotovo iščezao iz oblasti Bordoa krajem 19. veka. Novi skok doživljava 1960.

Prvi standard (Vom Wesen der wahren Doggen) u knjizi ,"Le Dogue de Bordeaux" -1896, autor Firere Megnin. 

Bordoška doga kasnije nije korišćena u lovu, već su joj namenili čuvanje kuća - pre svega, kuća mesara i dvoraca. Ubrzo zatim, umalo da pas nestane. 

U novije vreme, bordoška doga ponovo počinje da se razvija. Čudno je, međutim, da ga Britanci ne priznaju za rasu, već ga smatraju običnom varijantom bulmastifa.

Nega

Bordoška doga spada u rase pasa koji nemaju preteranu potrebu za kretanjem. Dovoljno je nekoliko šetnji dnevno na uzici, ako ih pustite nekoliko puta nedeljno da se bez uzice izluduju. Takođe, važno im je osigurati dovoljno vremena za igru.Bordoška doga ne laju puno i vrlo je odania svome vlasniku i njegovoj porodici. Kako se Bordoška doga izrazito veže za svog gospodara, svaki nedostatak pažnje protumačiće kao kaznu. Dlaka je kratka, glatka i tanka, posebno je nežna za milovanje pa je potrebno posvetiti više pažnje kako bi se kvalitet dlake održao.

Video